Tehnoguru

Treća generacija USB i SATA standarda je pred nama – potrudili smo se da ekskluzivno pribavimo par ovakvih uređaja na test, kako bi proverili šta nas čeka u bliskoj budućnosti.

Zašto je život komplikovaniji bez USB-a?

Mlađi korisnici računara (ili makar oni ne previše zainteresovani za istorijat računarskih tehnologija) svakako se neće sećati vremena iz sredine 90-ih godina prošlog veka, kada su različiti periferijski uređaji koristili sopstvene standarde za povezivanje sa računarom. Napredni korisnici su neminovno morali da se bakću sa ogromnim brojem različitih kablova, kako bi „opslužili“ veliki broj serijskih i paralelnih konektora koji su tada koristili periferijski uređaji. Iz tog razloga je 1996. godine formiran konzorcijum USB-IF (USB Implementers Forum), sa impozantnim spiskom članova – između ostalih tu su sedeli Microsoft, Apple, Intel, HP i Sony. Cilj je bio formiranje standarda koji će koristi svi (ili makar većina) periferijski uređaji. Tako je rođena prva generacija USB-a (Universal Serial Bus).

U prvoj generaciji (USB 1.0) dostupna brzina je iznosila 1.5Mbit/s, odnosno oko 180KB/s – iako se ovo ne čini previše, u to vreme je predstavljalo pravu revoluciju. Prvom revizijom došlo se do USB 1.1 standarda, koji je već ponudio brzine do 12 Mbit/s (1.4 MB/s), a od 2001. godine do danas aktuelna je druga revizija – USB 2.0, sa brzinama do 480 Mbit/s (57 MB/s). Intel je novu generaciju, USB 3.0, demonstrirao tokom 2007. godine, a standard je finalizovan godinu dana kasnije – sada polako počinju da nam pristižu i prvi uređaji, sa podrškom za brzine do 4.8 Gbit/s (572 MB/s). Vodeći svetski proizvođači matičnih ploča (pre svih Gigabyte i Asus) predstavili su modele sa podrškom za novi standard, a očekuje se da masovna proizvodnja uređaja krene tokom ove godine.

Jedna od glavnih prednosti ovog standarda i njegove velike popularnosti je potpuna kompatibilnost „unazad“ zbog identičnog konektora – USB uređaji druge generacije su bez problema radili na kontrolerima prve generacije (naravno, daleko manjom brzinom), a identična situacija je i sa prelaskom sa druge na treću – na žalost (ili sreću), ne koristimo više ploče i uređaje koje koriste samo USB 1.1 standard, pa vam ostajemo dužni odgovor da li bi uređaji treće generacije radili na matičnim pločama sa podrškom za najstariju generaciju. Pretpostavljamo da bi, ukoliko poseduju sopstveno, eksterno napajanje.

USB se toliko odomaćio u našoj svakodnevnici da gotovo sve nove periferije koriste ovaj način povezivanja – štampači, skeneri, tastature i miševi, digitane kamere, igrački uređaji, prenosive memorije (bilo fleš ili eksterni hard diskovi). Na spisak treba dodati mobilne telefone, multimedijalne plejere i slične uređaje za zabavu, a u budućnosti će se pomoću njega i puniti svi mobilni telefoni (odluka je objavljena tokom prošle godine). Kao što vidite, ne postoji sfera života tehnološki orijentisane osobe koja može da „prođe“ bez svakodnevnog korišćenja USB uređaja.

Serijska veza za veće brzine

Serial ATA (ili popularnije SATA) je standard osmišljen tokom 2003. godine, sa namerom da zameni već vremešne ATA uređaje (pre svega hard diskove i optičke uređaje). U odnosu na njega, novi standard doneo je značajne prednosti, što mu je omogućilo i dominaciju na tržištu – veće brzine (makar u pojedinim situacijama), nižu cenu kablova (manje dimenzije i samo sedam žica, u odnosu na 80 kod ATA uređaja), manju „gužvu“ u kućištu (što nije zanemarljiv podatak kada su moderni računari u pitanju, jer obezneđuje efikasnije hlađenje), NCQ (Native Command Queuing) za bolje performanse, hot-swap mogućnost zamene uređaja „u letu“, kao i mogućnost jednostavnijeg direktnog povezivanja eksternih uređaja putem eSATA konektora.

Da bi neke napredne funkcije bile uopšte moguće, SATA kontroleri koriste novi interfejs, nazvan AHCI (Advanced Host Controller Interface), iako diskovi mogu bez ikakvih problema raditi i u standardnom IDE režimu. Šta više, to i jeste standardni režim rada, dok ćete u opcijama matične ploče morati da odaberete AHCI ukoliko su vam potrebne napredne mogućnosti (NCQ ili hot-swap, na primer). Za ovu funkciju ćete morati da koristite i neki od operativnih sistema novije generacije (Windows XP je ne podržava, na primer).

Još jedna prednost SATA standarda je činjenica da svaki uređaj koristi standardizovani konektor (čak i 2.5 inčni diskovi namenjeni prenosivim računarima), kao i da svaki sa kontrolerom komunicira sopstvenim kablom (kod ATA standarda često su dva uređaja delila jednu granu). Broj uređaja koje je moguće priključiti je takođe na strani SATA standarda – danas ploče sa 6, 8 ili čak i više SATA konektora nisu retkost, dok su se i u „najboljim danima“ za SATA standard na pločama nalazila dva ovakva konektora.

Prva generacija SATA interfejsa (SATA 1.0) omogućavala je maksimalnu teoretsku brzinu od 1.5 Gbit/s, odnosno 150 MB/s (realno je to iznosilo ~140 MB/s – tek nešto više od onoga što je nudila poslednja generacija ATA uređaja sa 133 MB/s). Ipak, već pomenute prednosti su uticale da SATA diskovi polako istiskuju ATA verzije iz računara.

Druga generacija (SATA 2.0) je podigla lestvicu na 3 Gbit/s, odnosno 300 MB/s (sa realnim maksimalnim transferom nešto ispod 290 MB/s). Ako se ima u vidu podatak da moderni mehanički SATA2 diskovi imaju kontinuirani prenos podataka i više nego dvostruko manji od maksimalne teoretske vrednosti, postavlja se pitanje zašto se „žurilo“ sa predstavljanjem treće generacije, SATA 3.0. Odgovor je relativno jednostavan – sve veća popularnost SSD diskova zasnovanih na fleš tehnologiji, ali i RAID sistema mehaničkih diskova u računarima kućnih korisnika, doveli su do činjenice da je ograničenje od ~300 MB/s postalo očigledno. Ukoliko se ne sećate, Intelov SSD X25-E disk, koji smo testirali krajem prošle godine, dostizao je u pojedinim situacijama brzine od 230 i više megabajta u sekundi, što znači da kontroler ne bi mogao da isprati dva takva u RAID nizu.