Tehnoguru

Osluškujući želje korisnika, odlučili smo se da konačno prikažemo i tehnologiju od koje mnogi očekuju da konačno pošalje u penziju već vremešnu HDD tehnologiju, sa kojom se na PC računarima intenzivno družimo bezmalo 30 godina. SSD (Solid State Drive) je svakako budućnost, ali smo pokušali da utvrdimo i kako stoje stvari u sadašnjosti.

Kao što ste imali priliku da pročitate u našem uvodnom tekstu o SSD tehnologiji, kao i mnoge stvari koje danas koristimo svakodnevno, i Solid State Drive svoje korene vuče iz vojne primene. Naravno, omasovljenje donosi niže cene, veću dostupnost, a konstrukcijska rešenja čine SSD-ove proizvodom nad kojim svakom pravom ljubitelju hardvera „pođe voda na usta". Na papiru su ispravljena praktično sva uska grla standardne HDD tehnologije, povećana je brzina čitanja i pisanja podataka, zagrevanje svedeno na najmanju moguću meru, a buka efektivno eliminisana. Ipak, kao i svakoj novoj tehnologiji, i SSD-ovima je potrebno vreme da prodru na tržište, i naša želja ovim testom je da pokušamo da utvrdimo na kom se stepenu razvoja ova tehnologija nalazi, šta krajnji korisnici mogu da očekuju od nje, i na kraju, iako je to možda i najvažnija stavka, koliko se danas isplati ulaganje u SSD drajv za PC računar.

Kada smo osmišljavali ovo testiranje, namera nam je bila da prikupimo što veći broj SSD uređaja sa našeg tržišta, pokrijemo sve cenovne razrede, i na kraju ih uporedimo sa najbržim klasičnim hard diskom na tržištu, Western Digital-ovim modelom Raptor. Ovo se pokazalo znatno težim zadatkom nego što smo inicijalno pretpostavljali, ali smo ipak uspeli da obezbedimo ukupno pet SSD modela dva proizvođača, i što je mnogo važnije, različitih generacija, kako bi procenili dobitke koje su doneli novi proizvodi.

Na žalost, nismo uspeli da pronađemo Raptor, pa sporednu ulogu u ovom testiranju igra jedan od najpopularnijih mejnstrim proizvoda, model kompanije Western Digital 6401AALS. Da budemo dosledni do kraja i rastumačimo ovu pomalo kriptičnu oznaku... u pitanju je hard disk kapaciteta 640GB, koji se sastoji od samo dve ploče za smeštanje podataka što bi trebalo da doprinese većoj brzini, manjem zagrevanju i nižem nivou buke, sa ukupno 32MB keš memorije. Ploče se vrte brzinom od 7200 obrtaja u minuti, što je znatno manje od Raptorovih 10.000, pa je ovo možda i pomalo nefer poređenje. Sa druge strane, korišćenje ovakvog diska i vama i nama je omogućilo da steknemo daleko bolju sliku koliko ubrzanje u stvari donosi SSD tehnologija, jer Raptor, i pored nesporne brzine, i dalje košta toliko da se za njega teško može reći da spada u proizvode široke popularnosti.

Testirani diskovi

Ostali takmičari na testu su tri proizvoda kompanije Kingston i dva manje poznatog proizvođača Silicon Power. Ovih pet SSD drajvova poseduju različit kapacitet, pa smo obuhvatili sve popularne veličine - 32, 64 i 128GB prostora. Nedostajao nam je model kapaciteta 256GB kojih ima na tržištu, ali su i dalje veoma retki.

Za testiranje je korišćena naša standardna test konfiguracija, zasnovana na Intel Core i7 965 procesoru frekvencije 3.33GHz, uz uključen Turbo režim rada. Matična ploča i grafička karta su proizvod kompanije Gigabyte, i u pitanju su EX58-UD4P i GTX 260 c 216. Naravno, iskoristili smo i maksimum koji može da pruži ovaj procesor, upotrebom tri memorijska modula za trokanalni režim rada, proizvedena od strane kompanije takeMS i deklarisane na 1333MHz. Optički uređaj korišćen tokom testa je DVD-RW model iHAS122 kompanije Lite-ON, koji se pre svega može pohvaliti odličnim svojstvima pri čitanju optičkim medija. Svaki od hard diskova povezivali smo na isti SATA II kabl, prikačen na jedan od konektora Intelovog sistemskog čipa. Ovo napominjemo jer ploča poseduje i dva dodatna SATA II konektora, izvedena preko zasebnog čipa koji potpisuje sam Gigabyte, iako verujemo da ga je proizveo JMicron. Naravno, iako to ne igra preteranu ulogu u konačnim rezultatima, svi diskovi su radili u AHCI režimu.

Tokom testiranja korišćen je operativni sistem Windows Vista Ultimate u svojoj 64-bitnoj verziji, sa instaliranim Service Packom 2. Od drugog osnovnog softvera instairali smo samo sistemske drajvere kompanije Intel i grafičke kompanije NVidia. Naravno, cilj je bio što manje opteretiti sistem "nepotrebnim" stvarima, kako bi sami hard diskovi mogli maksimalno da se iskažu.

Kada su testovi u pitanju, koristili smo neke sintetičke, ali smo probali i par realnih, svakodnevnih situacija. Prvi test nam je bio instalacija operativnog sistema "od nule". Kako su nam diskovi pristigli u fabričkom stanju, izmerili smo vreme potrebno da od trenutka kada uključite računar sa spojenim novim diskom, posle svih neophodnih radnji i nekoliko restarta, dobijete "upotrebljiv" operativni sistem sa jednom particijom, spreman za instalaciju drajvera i softvera. Već ovaj test nam je dao veoma zanimljive rezultate i omogućio nam da steknemo prilično dobru sliku o onome što možemo da očekujemo od testiranih modela. Naravno, nakon ovoga je bilo potrebno instalirati SP2, sistemske drajvere i test programe na svakom disku zasebno. Iako vam se može učiniti da ovaj test nije merodavan, jer nismo koristili unapred pripremljenu automatsku instalaciju koja bi eliminisala ljudski faktor, možete biti mirni - razlika koja bi se dobila nije veća od nekoliko sekundi, što ni u kom slučaju ne utiče na valjanost rezultata.

Sledeći realni test, koji smo vršili nakon završetka kompletne instalacije, bilo je merenje vremena potrebnog za startovanje računara.

Kada budete gledali tabele sa rezultatima imajte u vidu da u ukupno navedeno vreme potrebno za izvršenje ovog testa uključuje i periode inicijalizacije grafičke karte, kontrole postavki BIOS-a i slične radnje koje je neophodno uvek izvršitim pri svakom uključivanju računara.

U našem slučaju, ove radnje su trajale oko 32 sekunde, pa je od navedenog rezultata potrebno oduzeti tu vrednost kako bi izdvojili ono što direktno zavisi od brzine sistemskog diska.

Kada su sintetički testovi u pitanju, koristili smo ukupno tri programa.

Prvi je Vantage verzija PCMark testa, kompanije Futuremark, poznate i po softveru za testiranje grafičkih performansi računara, 3DMark. Iako je čitav test veoma obiman i daje veoma realnu sliku brzine svih podsistema u računaru, mi smo se fokusirali samo na sekciju zadužene za HDD. Ona se sastoji od ukupno osam testova, koji mere performanse diska u simuliranim realnim, svakodnevnim situacijama. Tako program meri brzinu skeniranja sistemskog diska pomoću alatke Windows Defender na prisustvo malicioznog softvera, strimovanje sadržaja kada su igre u pitanju, ali i performanse u slučaju korišćenja u multimedijalne svrhe (Windows Media Center), brzinu katalogizacije slika i audio fajlova programima Windows Photo Gallery i Windows Media Player, performanse diska tokom editovanja video sadržaja u Windows Movie Maker-u. Preostala dva testa procenjuju brzinu protoka sa diska tokom startovanja operativnog sistema, ali i aplikacija. Svi ovi testovi daju rezultat koji program beleži kao broj megabajta (MB) u sekundi, a potom proračunava konačan rezultat, dajući cifru koja bi trebala da pruži dobru informaciju o performansama pomenutog diska.

Drugi sintetički test je veoma moćan alat pod imenom HD Tune Pro u verziji 3.50, koji meri performanse diskova kada je brzina transfera podataka u pitanju, vreme pristupa, ali i procenat zauzetosti procesora tokom intenzivnog korišćenja. Drugi deo ovog testa iskoristili smo za procenu performansi čitanja i upisivanja podataka, a treći za procenu vremena nasumičnog pristupa i transfera koji se ostvaruju tom prilikom.

Poslednji test je široko poznati HD Tach u verziji 3.0.4.0, koji smo koristili za procenu rezultata dobijenih prethodnim programom, budući da na nešto drugačiji način mere iste stvari. Sa ovim testom je i bilo određenih problema, budući da ne radi pod Windows Vista operativnim sistemom, ali je to prevaziđeno korišćenjem Windows XP SP2 Compatibility moda.