Tehnoguru

Kada je AMD pre više od godinu dana predstavio prvu generaciju DirectX 11 kompatibilnih akceleratora, bili su usamljeni na tržištu, budući da su konkurentski čipovi kasnili više od šest meseci. To je dalo prostora inženjerima ove kompanije da bez velike presije dovrše naslednike tih čipova, i pre nepunih mesec dana predstavljen je prvi od njih – Barts je najlakše predstaviti kao kombinaciju čipova mejnstrim i performance klase, Juniper i Cypress. Nakon hibridne Radeon HD6850 karte zasnovane na Barts Pro čipu (hibridne budući da je čip u njoj bio u potpunosti funkcionalan), do nas je stigla i prava verzija, koju je potpisala kompanija Gigabyte.

U prethodnom tekstu objavljenom na dan predstavljanja Radeon HD6800 serije proizvoda pisali smo o grafičkoj karti Radeon HD6850 kompanije Sapphire, koja je predstavljala svojevrstan hibrid Radeona HD6850 i Radeona HD6870. Naime, greškom u samoj proizvodnji, karta je isporučena Barts XT verziji, sa aktiviranih punih 1120 SP, doduše na klokovima predviđenim za Barts Pro čip. To naravno jeste bilo čudno, i performanse jesu bile bolje u odnosu na ono što su dobili kupci retail verzije karte, i to smo i napomenuli u zaključku. Prva prava Radeon HD6850 karta stigla nam je od kompanije Gigabyte, jednog od lidera na poljima matičnih ploča i grafičkih kartica. Kao što bi i trebalo, karta poseduje 960 SP, odnosno dva isključena SIMD bloka Stream procesora u odnosu na punu verziju Barts XT (12 u odnosu na 14), 256-bitnu memorijsku magistralu, i preporučene frekvencije od 775MHz za grafički čip, odnosno 4GHz za memorijske čipove.

U odnosu na referentni dizajn, Radeon HD6850 kompanije Gigabyte je duži oko 2cm, što je posledica ugradnje drugačijeg rashladnog sistema, koji u ovoj kompaniji nazivaju Windforce, i u poslednje vreme ga po pravilu viđamo na svim modelima ove kompanije koji odstupaju od referentnog dizajna. Kuler prekriva kompletnu prednju stranu grafičke karte, zauzima dva slota za proširenja, ali je tako koncipiran da topao vazduh ostaje u kućištu i ne izbacuje se napolje. Ovo naravno ima i dobre i loše strane – dobra je generalno nizak nivo buke, a loša to što topao vazduh ipak ostaje u kućištu, i moraćete ga izbaciti ugradnjom dodatnih ventilatora. Windforce poseduje dve toplotne cevi smeštene na gornjoj strani, predviđene da toplotu koju generiše sam čip sprovede do aluminijumkih rebara sa kojih će biti disipirana u okolinu. I položaj ventilatora je veoma interesantan – oni su blago zakrenuti, sa ciljem da se spreči turbulencija vazduha, što istovremeno dovodi do ravnomernijeg strujanja, nižih temperatura i niže buke.

Kada je PCB u pitanju, iskorišćena je štampana ploča prepoznatljive plave boje, na kojoj nema nikakvih iznenađenja – iskorišćene su komponente najvišeg kvaliteta, pa sa te strane niko ne može imati ni jednu zamerku, a ovaj detalj se odražava na zagrevanje tokom rada i overklok potencijal. Kao što je i standardno za Barts Pro, potrošnja ovog čipa je značajno ispod 150W, pa se (makar ove prve serije) isporučuju sa samo jednim 6-pinskim konektorom za napajanje, smeštenim na zadnju ivicu štampane ploče. Iako preferiramo konektore na gornjoj ivici, ovo nije previše dugačka karta, pa ovaj detalj neće ometati ugradnju ni u manja kućišta. Još jedan važan detalj je samo jedan Crossfire konektor smešten na uobičajeno mesto na gornjoj ivici PCB-a. Kako ne bi dodatno ugrožavao prodaju skupljih modela, AMD se odlučio da ovu kartu, za razliku od čipa Juniper i Radeona HD5770, isporučuje samo sa jednim ovakvim konektorom, pa nema govora o Tri- i Quadfire konfiguracijama.

Zadnji panel sadrži potpuno standardan set konektora – prisutni su Dual-Link DVI, Single-Link DVI, HDMI i DisplayPort priključci, što znači da je karta potpuno spremna za korišćenje u Eyefinity okruženju. Prateći paket je, slobodno možemo reći, asketski... ništa od najosnovnijih stvari ne nedostaje (CF kablic, adapter za napajanje, disk sa drajverima), ali se spisak tu i završava. Jednostavno, tržište kartica sa cenom ispod 200e je danas toliko kompetitivno da se svaki dolar računa, i stoga i ne treba očekivati neke vredne poklon uz ove modele.

Vratićemo se još jednom Barts čipu, koji predstavlja „povratak korenima“ u odnosu na Cypress, koji jeste bio veoma uspešan, ali je istovremeno odstupio od zacrtane Sweet Spot strategije, budući da je površina bila 334mm². Barts je optimizovan u svakom pogledu, i iako je izrađen u identičnom proizvodnom procesu, 40nm litografija kompanije TSMC, zauzima daleko manju površinu, odnosno 255mm². Ipak, zahvaljujući internoj reorganizaciji i unapređenjima, od kojih se najveća odnose na jedinicu za teselaciju koja je bila i najslabiji deo Evergreen familije čipova, i pored znatno manjeg broja Stream procesora, 1120, Barts XT nudi performanse relativno bliske Cypress XT-u, uz znatno bolje perf/mm² i perf/watt odnose. Jednostavno, inženjeri AMD-a su odlično tvikovali ionako dobru arhitekturu, i time zadali dodatnu glavobolju konkurenciji – konkurentski GF104 čip je (prema prilično pouzdanim informacijama) oko 45% veći od Barts-a, što je u ovom svetu dramatična razlika. Takođe, reorganizacija unutar čipa i izmenjen odnos jedinica (shading i texturing moć su niže u odnosu na Cypress, a rastering, tesselation i ROP više), jasno je da je Barts optimizovan za igranje, dok je Cypress više bio GPGPU dizajn.

Pored rada na hardveru, dosta truda uloženo je i u softverski deo „paketa“. Tako je donekle redizajniran AF režim rada uvođenjem dodatnih modova, ali je ipak značajnije unapređenje Antialiasing algoritma. Naime, novi implementiran algoritam pod imenom Morphological Anti-aliasing (MLAA), koji radi u apsolutno svim naslovima, bez obzira na API i primenjuje se na krajnju, 2D sliku, što ga čini veoma nezahtevnim metodom umekšavanja ivica. Kako je MLAA realizovan kroz Stream procesore, realno je očekivati da će biti implementiran kroz neku od narednih verzija drajvera i za prethodnu generaciju grafičkih kartica, seriju Radeon HD5000. Glavna prednost MLAA je to što je nezahtevan i što će umekšati sve ivice, ali će u nekim situacijama umekšati i ivice tamo gde to nije bilo planirano, što dovodi do zamućenja i gubitka detalja. Naravno, jednostavno ćete morati da probate da li vam se ovako nešto dopada – ukoliko ne, uvek vam je na raspolaganju Brute Force pristup, koji sa stanovišta kvaliteta slike daje najbolje rezultate, ali i najniže performanse.