Tehnoguru

Kompanija Intel je, poštujući svoje ranije iznešene planove, krajem prošle godine predstavila svoju novu procesorsku mikroarhitekturu, kodnog imena Nehalem. Iako je u tom trenutku Core2 generacija ionako bila dominantna u svim segmentima, Core i7 procesori dodatno podigli performanse, na nivo nedostižan za konkurenciju. Ipak, zbog svih novih tehnologija implementiranih u ove procesore, oni su očekivano bili i skupi, što je celu platformu ostavilo van domašaja šireg kruga korisnika.

Tokom čitava četiri kvartala, udeo Nehalem Core i7 procesora u proizvodnji kompanije Intel nije prelazio par procenata, što dovoljno govori o nameri iza njegovog predstavljanja - ne zarada, već demonstracija moći i tehnološke superiornosti. Doduše, moramo reći da nam se Nehalem još od prvog susreta nije učinio kao desktop rešenje - integracija trokanalnog memorijskog kontrolera i veoma brzog QPI linka, koji je služio za komunikaciju jezgara sa ostatkom sistema, ali i direktna veza sa drugim, identičnim procesorom, odlike su primarne namene serverskom i tržištu zahtevnih radnih stanica.

Nepunih 12 meseci kasnije, na red je došlo i predstavljanje nove generacije procesora, izvorno zasnovane na Nehalem arhitekturi, ali sa nekim rešenjima daleko prilagođenijim širem tržištu. Zadatak koji čeka nove procesore nije nimalo lagan, budući da u srednjem i višem tržišnom segmentu treba zameniti veoma popularnu i nadasve uspešnu Core2Quad generaciju.

Nove procesore, razvijane pod kodnim imenom Lynnfield, treba posmatrati kao direktan derivat Nehalem arhitekture, od koga su i preuzeta neka od rešenja. Pre svega, i Nehalem i Lynnfield su nativni četvorojezgarni procesori, sa po 32KB keš memorije prvog stepena za podatke i instrukcije, 256KB L2 keš memorije po jezgru i veoma velikih 8MB keš memorije trećeg stepena, koju sva jezgra dele ravnopravno. Ovolika količina omogućava veoma brzu razmenu podataka između jezgara, i dodatno podiže performanse ionako brze arhitekture.

Lindfield layout

Integracija memorijskog kontrolera, koju je Intel po prvi put primenio na Nehalemu, svakako pozitivno utiče na performanse. Naravno, kada se jednom krenulo tim putem, povratka nema, pa očekivano i Lynnfield poseduje memorijski kontroler. Ipak, kako bi napravili distinkciju između dve generacije, u Intelu su se odlučili da novije jezgro dobije „samo" dva kanala. Iako se ovo na prvi pogled može učiniti kao drastično oslabljenje, svakako da nije tako - raniji testovi na Core i7 procesorima pokazali su nam da korišćenje trećeg memorijskog kanala ne donosi očekivano, srazmerno, ubrzanje, već je ono daleko manje, i u proseku se kreće na nivou 10-15 procenata. Udeo u ovome svakako ima i nivo optimizovanosti softvera, koji jednostavno nije projektovan da maksimalno iskoristi postojanje dodatnog memorijskog kanala. Kao i Nehalem, i Lynnfield poseduje kontroler DDR3 tipa, sa „zvaničnom" podrškom za memorijske module deklarisane na DDR3 1333MHz, ali smo sigurni da ni sa bržim nećete imati problema, ukoliko koristite one koji rade na nižoj voltaži.

Još jedna karakteristika koja razlikuje dve arhitekture kompanije Intel je odsustvo već pominjanog QPI linka. Iako nudi izuzetnu propusnost od teoretskih 25.6GB/s (u dva kanala), cena ovakve interkonekcije nije primerena dekstop segmentu. Stoga su se u Intelu odlučili i da mu pronađu zamenu, a kao adekvatno rešenje izabran je DMI (Direct Media Interface), koji je i na nekoliko poslednjih generacija čipsetova služio za komunikaciju dva sistemska čipa. Ovakvo rešenje iziskivalo je i neke druge promene arhitekture, budući da je maksimalna teoretska propusnost ovog linka nedovoljna za moderne grafičke akceleratore, pa je jedino rešenje bilo integrisanje PCIe x16 2.0 kontrolera u sam procesor, koji omogućava direktnu komunikaciju procesora i grafičkih podnožja. Ovo će svakako doneti niže latencije prilikom komunikacije CPU-a i GPU-a, ali i neka ograničenja - najvažnije je da fiksnih 16 PCIe linija znači i da će svaki Crossfire/SLI sistem biti ograničen na 8/8 brzinu, što nas je razočaralo i pre više od mesec dana, kada smo prvi put imali priliku da uživo vidimo i jednu ploču nove generacije. Kao i u slučaju X58 čipseta, podržani su i CrossFire i SLI režimi rada.

Izmeštanje grafičkog PCIe i memorijskog kontrolera u sam procesor donelo je i neke značajnije promene kada je dizajn matičnih ploča u pitanju - posle dve decenije, više nema potrebe za postojanjem dva sistemska čipa, pa je Northbridge na Intel platformi ovom generacijom otišao u penziju. Southbridge je zadržao svoju ulogu, komunikaciju sa periferijskim uređajima, a DMI konekcija omogućava više nego dovoljnu propusnost za ovu svrhu. Naravno, bilo bi pomalo nelogično imati Southbridge kao jedini sistemski čip (jednostavno bi se nametalo pitanje zašto se tako zove, kada je jedini), pa mu je promenjeno ime - jedini sistemski čip sada ze zove Platform Controler Hub (PCH). Tako je Intel P55 čipset (mada bi ga po nama bilo daleko ispravnije zvati samo čip) prva moderna desktop platforma koja se sastoji od samo dva čipa - centralnog procesora i jednog dodatnog sistemskog čipa. Ovakvo rešenje omogućava da P55 za Intel, iako napredniji u svakom pogledu, bude jeftiniji u proizvodnji (ipak koriste manje silicijuma), a proizvođačima matičnih ploča da ponude modele prihvatljive cene, što je bila i jedna od najvećih mana Nehalem/Core i7 platforme. Sve ove izmene, kako same procesorske arhitekture, tako i organizacije matične ploče, dovele su i do predstavljanja novog procesorskog podnožja - P55 ploče će posedovati soket za 1156 pinova, očekivano nazvan LGA1156.

Takođe, P55 treba posmatrati kao značajan međukorak na putu ka SOC (System-On-Chip) rešenju, koje će sve funkcije potrebne za funkcionisanje računara objediniti na jednom parčetu silicijuma.

Interesantna je bila i logika koju će Intel primeniti prilikom davanja imena novim procesorima Lynnfield generacije. Već duže vreme se znalo da će biti iskorišćeno ime Core i5, kako bi se napravila razlika u odnosu na stariju, ali i dominantniju Core i7 generaciju. Ipak, Intel nam je praktično u poslednjem trenutku, samo dva meseca pre predstavljanje nove platforme, priredio i jedno iznenađenje. Naime, iako će svi novi Lynnfield procesori koristiti LGA1156 podnožja, neki od njih će se prodavati pod Core i7 brendom. Tako će na vrhu piramide biti pozicionirani Nehalem Core i7 procesori 9xx serije za 1366 podnožje, što je i bilo očekivano. Neposredno ispod njih naći će se Core i7 za 1156 podnožje, 8xx serije proizvoda (upravo oni i predstavljaju najveće iznenađenje), nakon toga na red dolaze Core i5 7xx modeli, koji će verovatno biti i tržišno najrasprostranjeniji, a na dnu lestvice će se smestiti Core i3 koga očekujemo u prvom kvartalu 2010. godine - ovi procesori će koristiti identično LGA1156 podnožje, sa ostatkom Lynnfield generacije će deliti sve značajne karakteristike, ali će biti izrađeni u naprednijem proizvodnom procesu od 32nm, posedovati integrisano grafičko rešenje (derivat GMA serije proizvoda), a biće ih i u dvojezgarnim verzijama. Da konfuzija bude još veća, desktop varijante ovih 32nm procesora kodnog imena Clarkdale imaće i Core i5 članove. Nekako nam se čini da bi Intel ovakvim zamešateljstvom sa nomenklaturom mogao donekle i naškodi sebi, jer će se manje upućeni korisnici (a možda čak i neki verziraniji) naći u čudu kada budu birali srce svog novog računara.

Intel se potrudio da opravda postojanje dva brenda Lynnfield procesora - Core i7 8xx će posedovati mogućnost HyperThreadinga (izvršavanje dve niti mikrokoda po jezgru), dok će kod Core i5 7xx procesora ta mogućnost biti isključena.

Koliko će (makar privremeni) paralelan tržišni život Core i7 procesora, namenjenih različitim procesorskim podnožjima, predstavljati problem za Intel, ali i kupce, ostaje da se vidi. Situacija će relativno brzo biti rešena predstavljanjem Core i9 procesora za X58/LGA1366, pravog naslednika Nehalema, koji je već najavljen, i trebalo bi da dodatno poboljša ionako veoma dobre performanse i zauzme mesto najjačeg modela na tržištu.