Jedna grupa naučnika smatra da Zemlja ima dva meseca. Jedan je ovaj koji nam je svima poznat i vidljiv, a drugi je zapravo maleni asteroid ne veći od mercedesovog Smarta, koji Zemlju obilazi samo neko vreme, a potom odleće u svemir. Ovaj scenario naučnici su ponudili u radu objavljenom 20. decembra u časopisu Ikarus (Icarus), mesečnom glasilu američkog astronomskog društva posvećenom planetarnim naukama.
Istraživači kažu da u bilo kom trenutku oko Zemlje kruži stena široka najmanje jedan metar. To nije uvek ista stena već niz koji se stalno menja u ulozi privremenog meseca. Prema njihovom modelu gravitacija naše planete hvata te asteroide dok prolaze nedaleko od nas na svom putu oko Sunca. Kad se jedan privuče najčešće obiđe tri kruga oko Zemlje za oko devet meseci i potom pobegne. Ovi istraživači smatraju da se iznenađujuće malo pažnje poklanja ovim zemljinim prirodnim satelitima, uprkos činjenici da oni sigurno postoje, jer u sunčevom sistemu ima puno asteroida.
Grupa autora koja je objavila rad tvrdi da je ovo prvi teoretski pokušaj da se modeluju orbite i veličine zemljinih privremenih meseca. Njihovi rezultati se slažu s osmatranjima jednog privremeno uhvaćenog asteroida koji je, kako se veruje, od juna 2006. kružio godinu dana oko Zemlje. Taj objekat označen kao 2006 RH120 otkriven je u okviru projekta Katalina (Catalina Sky Survey) čiji je cilj otkrivanje kometa, asteroida i objekata u neposrednoj blizini Zemlje, a naročito potencijalno opasnih asteroida koji bi mogli udariti u našu planetu. Procenjeno je da je bio širok između tri i šest metara i da je kružio na udaljenosti duplo većoj od one na kojoj kruži Mesec.
Mikael Gravnik, fizičar iz Osla i vodeći autor rada, kaže da je 2006 RH120 verovatno otkriven zato što je neznatno veći od drugih privremenih meseca koji su u poseku široki svega jedan metar. Objekti te veličine su previše bledi da bi se otkrili na rastojanjima koja su nekoliko puta veća od udaljenosti Meseca od Zemlje, a kad su blizu kreću se previše brzo pa se teško detektuju zbog ograničene količine fotona razmazane na premalenom broju piksela.
Ova ograničenja znače da te mesece trenutno ne možemo pronaći, ali to će se promeniti 2015. godine kad u Čileu proradi novi veliki sinoptički teleskop (Large Synoptic Survey Telescope, LSST) i neka nova statistička studija pokaže gde i kako da ih tražimo.
Nasin projakat koji prati putanje svih objekata u blizini zemlje (Spaceguard Survey) koncentisan je samo na objekte čiji je prečnik veći od jednog kilometra, jer oni manji se ne smatraju prevelikom pretnjom, a pogotovo ukoliko im je prečnik svega jedan metar.
Međutim, i pored toga što nisu nikakva pretnja i što se ne vide kao svetle tačkice na nebu, oni su ipak važni. Neki istraživači, naime, smatraju da bismo mogli otići do jednog i doneti ga na analizu. Bila bi to kompletna i netaknuta stena kakvu do sada nismo nikada proučavali, jer su se svi meteoriti koje smo ispitali promenili posle prolaska kroz atmosferu. Čak su i čestice komete Vild 2 prikupljene u američkoj misiji Zvezdana prašina (Stardust) takođe izmenjene. Jedini komadić asteroida koji danas imamo jesu onih par grama koje je donela japanska sonda Hajabusa (Sivi soko).
Naučnici zato smatraju da bi se mnogo naučilo kad bismo pribavili jedan privremeni zemljin satelit. To bi bilo i daleko lakše, jer ne zahteva naročito jaku raketu, a i cela misija bi trajala kratko.
Gravnik se zato nada da bi jedna takva misija do prirodnog Zemljinog satelita mogla da se organizuje jednog dana i kaže da su već razgovarali sa nekim stručnjacima za rakete i orbitalnu mehaniku o tome kako bi se jedna takva misija mogla izvesti. (M.V.)
Preuzeto sa www.mikro.rs.
Prikaži/Sakrij komentare
Prikaži/Sakrij formu za unos
| < Prethodna | Sledeća > |
|---|